Moja mama (kao verovatno i sve druge) dok smo bili mali se retko sklanjala sa prozora sve dok ne pređem ulicu, i sve dok je to moguće bi pratila da li je sve u redu i da li pazim na saobraćaj. Tih 90tih godina brza vožnja je bilo nešto o čemu su svi pričali, valjda su se pojavili brzi automobili pa, iako ih u Ivanjici nije bilo puno, i ona je kao svaka savesna majka bila uplašena da se nejakom detetu neće desiti nešto loše. Nekih 15-20 godina kasnije majke imaju druge strahove, od bolesti (ebola, ptičji i svinjski grip), pedofila, pijanih vozača, kriminalaca, nasilne dece i ko zna čega već. Dosta toga jeste postalo loše u međuvremenu, ali da li je moguće da su se opasnosti tokom svih ovih godina toliko namnožile da danas ne smete da pustite decu na ulicu. Ili se samo promenila količina informacija koja dolazi do nas? Odgovor je, kao i uvek, negde između.

Bujanje novih medija

Primer sa decom je dosta banalizovan primer situacije u kojoj količina informacija vas čini više paranoičnim. Ako čitate puno o medicini postaćete paranoični. Ako čitate puno o ubistvima osetićete se nesigurno. Verujem da postoji puno sličnih situacija. Tu se ne pita puno racio, koliko emocije jer možete na neki način da vidite sebe u toj situaciji. Ono što se promenilo u ovom periodu je što su ove informacije dostupnije nego pre. Da biste bili informisani ne morate da plaćate (novine su se plaćale, radio/TV nije bio privilegija svakog), a na sve to medija je više nego ikad. Slavili smo društvene medije i oni su nam doneli ono najbolje i najgore. Informacije je moguće proširiti brže nego pre, a ništa drugačije nije ni sa dezinformacijama. Lažni dobitnik Nobela, Srbin koji je ubio ajkulu u Egiptu, smrt Kemala Montena… Ovakvih naslova ima na pretek. Jako je teško odrediti kredibilitet nekog medija, i prijatelji su jedini filter. Prijatelji koji se isto tako lako upecaju.

Kada analitika umeša svoje prste

Strah, glad (za hranom, slavom…) i seks su po nekima ključni motivatori ljudskog ponašanja, koji se vrlo često koriste u oglašavanju da podstaknu ljude na željeni efekat/kupovinu. Mediji ovo vrlo uspešno koriste da privuku što više ljudi, pa su se odatle svi veći portali pretvorili u pregršt crne hronike i neukusne estrade koja obuhvata i politiku. Kao da to jedino što se danas dešava. Naravno da nije ali ovde je analitika umešala prste. Urednici portala su shvatili da je to ono što ljudi traže, i oni im to uporno serviraju gubeći svaku ideju o nekoj uredničkoj politici samih medija. Nekada smo mogli medije da delimo na pristojne i tabloidne, ali danas svu svi ovi drugi. Shvatili su da ako ljudima daju ono što žele, da će dobiti mnogo više poseta, klikova i, na kraju dana novca. Pogledajte neke od naslova na Blicu iz prethodnih par nedelja. Ovo je sve naslovna strana i izdvojene vesti.

Problem je što propagiranje plitkih ili agresivnih informacija, stvara iste takve ljude. 20 godina kasnije, verujem da to prepoznajete. Ono što ste nekada viđali na Pozovite 92, sada je naslovna strana najposećenijeg medija. Posledice su brojne, od straha pa do mržnje prema nekima koji možda to i ne zaslužuju, ali eto kako to niko ne kontroliše verujem da to deluje kao sasvim normalna stvar.

Veličina tržišta jeste jedan od problema

Glavni problem je veličina tržišta. Kada imate samo 8 miliona ljudi u državi svega par velikih igrača može da opstane. Lako je u Americi imati sajtove za liberale, republikance i demokrate kada svaka od skupina ima makar 10 miliona platežno sposobnih ljudi. Odavde pojam long tail, po kome i oni manji mogu da uzmu dovoljno novca da se izdržavaju. U Srbiji ima vrlo malo prostora za male. Možeš biti najveći i uzimati dobar deo novca, ili nemati nikakav novac. To je situacija sa onlajn medijima već godinama i direktan razlog zašto su se svi mediji pretvorili u đubre. Dakle, ne znači da oni ne znaju kako uređivati kvalitetan medij, već više da oni ako žele da opstanu moraju da idu na vesti za široke narodne mase. Na ono što ljudi traže a to su, kao što sam spomenuo, strah, slava i seks. Pogledajte samo koji su najpopularniji Twitter profili u Srbiji i kako se to promenilo u poslednjih par godina. Geekovi su ostali negde u sredini, dok se puno više prostora pridaje onima koji pišu o opštijim temama poput estrade, dnevno aktuelnih problema i slično.

Nihilizam kao trend

Na sve to oni koji treba da “daju kontru” mejnstrim medijima, u vidu onih koji imaju šta da kažu su se pretvorili u leglo nihilizma. Ne brinite, nisam ni ja puno drugačiji bio sve dok nisam otišao na svoje putešestvije – napustio Srbiju i “rešio sve svoje životne probleme” kako to ovde izgleda. Tekst o mojoj razočaranosti u Srbiju je najčitaniji tekst koji sam ikada napisao, a siguran sam da je bilo pametnijih. Ovaj je nekako najviše ostao jer su se ljudi prepoznali, razočarani, bez novca i prilika. I taj trend se nekako “zapatio” i na Twitteru, gde oni koji imaju šta da kažu uglavnom gledaju kako da iskritikuju nekog, ili kako da kukaju na što kreativniji način. Sve se to pretvorilo na jednu vrlo negativnu reakciju na dešavanja i na apsolutno odsustvo bilo kakve akcije, što je ujedno i najveći problem nihilizma. Kada mislite da je sve sranje zauvek, onda zaista i nema smisla pokušavati bilo šta. To je kuga koja nas danas najviše jede.

Availability bias

Sada kada smo svesni da nam mediji, makar oni najposećeniji, nisu najreprezentativniji dolazimo do centralne tačke našeg problema. Mame su uplašene, mladi razočarani i u potrazi za avionskom kartom više, a roditelji generalno nekako pomireni sa činjenicom da za njihovu decu ovde nema budućnosti. Kada dovoljno dugo verujete u tako nešto onda to verovatno i ima smisla.

Međutim, odbijam da verujem da je tako jer pogled iz tuđih cipela mi govori da se stvari koje se ovde dešavaju nisu neočekivane ni u drugim, mnogo razvijenijim i srećnijim krajevima sveta. Razlika je u pristupu i kontroli medija, i u tome što se ljudi mnogo manje odlučuju da istima posvećuju pažnju pa tako prirodno varaju analitiku.

Fenomen u kome vi verujete da će se stvari koje nisu realno očekivane upravo vama desiti, a pre svega zbog toga što ste često izloženi informacijama o njima, se zovu availability bias ili availability heuristic. Ovo su obično situacije sa kojima možete sami da se poistovetite (napad na dete, pad aviona, određene bolesti…) i samim tim mnogo lakše možete da ih zapamtite. Pogađajte, vesti iz crne hronike su ništa drugo do to. Naravno da nije lako poistovetiti se sa vestima iz crne hronike u San Fransicku, kada tamo ni ne živite niti vas to verovatno ne interesuje.

Jedan od primera availability biasa (ili subjektivnosti okruženja) je činjenica da više ljudi godišnje umre od pada delova aviona nego napada ajkule. Ipak o ovim prvima ćete mnogo manje pročitati ili pogledati filmova nego o ujedu ajkule što i čini da imate ovakvo mišljenje. Na isti način kao što verujete u ovo, verujete i u činjenicu da je u Srbiji nemoguće bilo šta uraditi i da je ovo zaista najgora zemlja sa najgorim političarima na svetu. Da komšije sa sekirama idu naokolo samo ovde, i da jedino ovde političari kradu. Okruženost informacijama o zemlji, problemima, ljudima kombinovana sa medijima koji se ni ne trude da predstave drugačije čini odlazak jedinim mogućim rešenjem.

Filter je neophodan

Kada se svađam o važnosti fakulteta, kao jednu od prvih stavki navodim sposobnost da razdvajate bitno od nebitnog. Naprosto, pismenost 21 veka od vas će zahtevati da znate da kreirate svoj dotok informacija na način na koji to vama odgovara, inače ćete biti zatrovani gomilom poluistina i negativnih informacija. Ne treba u potpunosti ignorisati sve vesti, ali imajte i na umu da je vaše raspoloženje direktan proizvod svih signala koji dođu do vas. Kada su oni isključivo negativni, malo je očekivati da će i vaše raspoloženje biti drugačije.

Veroljub to lepo objašnjava u svom pomalo ekscentričnom videu. Za srećan život morate da se okružite pozitivnim informacijama i ljudima. Napravite zid za sve one koji veruju u to da su svi ljudi glupi i lepe se na jeftine i plitke informacije i na isti način hakujte vaše raspoloženje. Daleko od toga da će sve biti pozitivno, ali iznenađujuće je kolika je količina informacija koja zapravo nema nikakvu dugoročnu vrednost a vama oduzima toliko toga.

Mediji sigurno moraju bolje, ali kako je očekivati bilo kakvu odgovornost sa njihove strane uzaludno lakše je da sami budete filter. Polazite uvek od pozitivnih stvari, čitajte pozitivne ljude i osvrnite se malo i na sve one dobre stvari koje su se desile. Za početak pogledajte samo listu najvažnijih stvari koje su se desile u prethodnoj godini, ili koliko se životni vek produžio u prethodnih 200 godina,  gledajte TED predavanja, čitajte pametne ljude i slušajte dobru muziku. Bavite se stvarima na koje možete da utičete a ne onima koje truju vaš prostor. I kad god osetite da ste nervozni jer se izlažete tim istim stvarima setite se da vi ipak možete/zaslužujete puno puno bolje.